POVERENJE BEZ PLANA

Život se ne može isplanirati.

To je iskustvo koje sam iznova i iznova mogla da doživim. Želja za sigurnošću i potreba da donesemo ispravne odluke i/ili uradimo pravu stvar stalno su prisutne.

I taman kada pomislimo da imamo sve pod kontrolom, u život dođe nešto što nam tu kontrolu oduzme i želi da nam pokaže da je nesigurnost deo priče.

Ne verovati sprečava ispunjenost i celovitost u životu. Jer život prati sopstvenu logiku, koju često ne razumemo, a u svetu punom osuđivanja veoma nam je teško da to poverenje — čak i kada ga vežbamo — zaista zadržimo.

Ako ne naučimo da verujemo zivotu/sebi, propuštamo svoj put. Put kojim još niko nikada nije prošao.

Poreklo reči „poverenje“ (poverenje/verovati) zasniva se na starom korenu koji znači: verovati, nadati se, imati poverenja. Usko je povezano sa pojmovima vernosti i gradnje/stvaranja. Izražava spremnost da se usudimo na nešto i da imamo hrabrosti.

Poverenje nasuprot kontroli

…moglo bi se, kroz rastavljanje značenja reči, posmatrati kao pretpostavka da možemo verovati životu. Da možemo imati nadu i poverenje u proces — da je on za nas.

Ili:

…preuzeti kontrolu, što znači nadgledati, proveravati i upravljati procesima. Osigurati da se ispune očekivanja i održi određeni red. U samoj reči krije se značenje: protiv i uloga/spisak. Kao da znači biti protiv unapred određene dj predvidjene sobstvene uloge.

Poverenje nasuprot strahu

…moglo bi se opisati i kao LJUBAV nasuprot strahu.
Zato poverenje poistovećujem sa ljubavlju. Ljubavlju i DA ka sebi i životu.

Mogu delovati iz ljubavi ili iz straha. Oboje može biti povezano sa nesigurnošću, nelagodom i gubitkom kontrole. Oboje može biti neprijatno i izazvati želju da to izbegnemo.
Razlika leži u rezultatu, koji se u trenutku raskrsnice na životnom putu još ne vidi. Zato je potrebna hrabrost i dublja povezanost sa sobom — ili da nas pogura života — kako bismo ta iskustva doživeli, integrisali i istinski razumeli.

HRABROST, unutrašnja jasnoća i/ili spremnost da rizikujemo, da se usudimo na nešto novo, da napravimo novi korak bez osećaja sigurnosti. Zatvoriti jedna vrata ne znajući da li će se druga zaista otvoriti. To je osećaj koji nas preplavi.

.

POGURNUTI, iskustvo koje sami nikada ne bismo imali hrabrosti da izaberemo, a koje je ipak neophodno i važno za naš razvoj.

.

Svi poznajemo priče HRABRIH ljudi koji su neustrašivo donosili odluke i zakoračili u iskustva pri kojima smo već samim slušanjem odmahivali glavom. Slavimo njihovu hrabrost, a istovremeno nam deluje gotovo nezamislivo.
Ali ono što vidimo dok slušamo te priče jeste samo vrh ledenog brega. Ono što ne vidimo jeste ogromna masa ispod površine. Ne vidimo sa kakvim unutrašnjim pokretačem, otpornošću i prethodnim životnim iskustvima je ta osoba bila dovedena baš do te hrabrosti i odluke.

Takođe svi poznajemo priče o sudbinskim preokretima koji nas u prvom trenutku uplaše, šokiraju i pokrenu talas emocija. Deluju poput crne rupe bez dna. U tom slobodnom padu sve izgleda beznadežno.
I onda, negde tokom vremena, počinje da nastaje nova, šarenija slika i priča dobije lep kraj. Ali ni tada ne vidimo sve. Previđamo nužnost i priliku za rast. Možda i nedostatak prepuštanja i povezanosti sa sobom.

Jedno u nama izaziva divljenje. Drugo duboko saosećanje, a ponekad čak i ogorčenost i sažaljenje.

Ono što ovde postaje vidljivo jeste težnja ka životnom putu bez bola, bez grešaka i gotovo perfekcionističkom putu. Putu koji bi zahtevao natprosečnu, navodnu mudrost i odvojenost od sopstvenih osećanja.

Sve to mi, kada se sabere, više zvuči kao robot nego kao čovek…

I upravo tu se luk vraća ka osećanju…

Misliti, osećati i tek onda delovati. Nije uvek lako, ali vredi pokušati.