SADAŠNJI TRENUTAK

Gledati u nebo, posmatrati zvezde, znači putovati u prošlost.
Trepereći odsjaj jednog vremena koje je odavno prošlo.
Ono što vidimo nije sadašnjost, već odjek jednog juče, koje možda nikada nije bilo onakvo kakvim ga sada doživljavamo.

Kosmički fosili.
Svetlost kojoj su bile potrebne hiljade godina da nas dotakne.
Pogled u nebo – pogled u sećanje univerzuma.

I dok to shvatam, pitam se: Šta je zapravo sadašnji trenutak?

Da li je išta više od senke prošlosti?
Odraz onoga što je bilo, sa tihom nadom u ono što tek može doći?

Uvek iznova stojimo na toj ivici.
Udah između starog i novog.
Poziv da reagujemo drugačije – a ipak sledimo poznate staze.
Okovani obrascima koji su se urezali u naše misli poput spirala.

Kao da stalno iznova režiramo sopstvenu dramu.
Stari scenario, odigran na pozornici naših strahova.
Strah od ponavljanja.
Od bola koji nas je nekada opekao.

Ali šta ako nije cilj da nas slomi?
Šta ako nam život poklanja baš ove scene da bismo ih napisali iznova?
Ne da nas kazni – već da nam pruži priliku da rastemo?

Vidim to. U sebi. U drugima. Svuda.
Stojimo na pragu jedne nove mogućnosti.

A možda je upravo ovo trenutak kada prestajemo da sebi govorimo da drugačije nije moguće.
Da ne možemo drugačije.
Jer možemo.

Nema više starih priča.
Nema više drame.
Samo prazan papir koji se u ovom trenutku ispisuje onim što osećamo.

Nema napred, nema nazad.
Samo biti.
Dah ka slobodi.

MISLITI SEBE SREĆNIM…