JEDINA KONSTANTA JE PROMENA

… rekao je Heraklit, poznat i kao plačući filozof.

Da, zaista, nekad mi dođe da zaplačem.

U svetu u kojem sigurnost igra ključnu ulogu.
Gde se sve može osigurati.
Gde se sve potkrepljuje ugovorima.
Gde se težnja da sve bude pod kontrolom uzdiže kao ideal.

Ali mislim da to nije istinska potreba.
Pre je podstaknuta strahom.

Po prirodi, bojimo se svake promene, uprkos tome što smo za promenu stvoreni.

Ako se ne menjamo neprekidno, počinjemo da umiremo.
Baš kao što svaka promena u sebi nosi mali smrtni trenutak.

Verujem da i kao pojedinci težimo nekom unutrašnjem balansu, koji naš um ne može u potpunosti da pojmi.

Mali smrtni trenutak donosi novi život.
Oni koji sprečavaju razvoj, otpadaju.

Uverenja koja ograničavaju našu iskrenost.
Stavovi koji svojom ukočenošću zaustavljaju tok života.
Dogme koje ne dozvoljavaju širenje.

Ono što sada doživljavam i sve više primećujem jeste borba između misli i osećanja.
Kakav bojni front.
Kao da nas baca i prevrće u veš mašini.

Možda to znači da smo do sada više mislili, a manje osećali?
Mogu samo da nagađam.

Ali znam jedno. Da nas upravo osećanja čine ljudima.
Blagosloveni smo time da možemo da osećamo.
I imamo priliku da iznova učimo kako da živimo sa otvorenim srcem.
Da nosimo srce na jeziku.
Da jednostavno BUDEMO – iz, kroz i sa ljubavlju.

To što se toliko ljudi trenutno oseća uzdrmano i potreseno, vidim kao znak da možda još uvek nismo tamo gde pripadamo.
Kao neka kosmička pogonska sila, kroz naše životne teme nas gura brzinom… od koje ti dođe da zaplačeš.

ALI, ono što znam jeste:
Život je uvek ZA TEBE!