IZMEĐU DVE STOLICE

Nijedan dan nije isti kao prethodni.
Kao da sedim u beskonačnoj bubnju veš mašine, prepuštam se vrtlogu. I istovremeno se pitam – da li sam ja ta koja pritiska dugme?

… „centrifuga“ …

Kakav … haos …!!!

Tihi, mudri glas me poziva da zauzmem svoje mesto.
Ali gde? Gde je moje mesto? Da li uopšte postoji?

Osmeh mi preleti licem dok se sećam igre iz detinjstva – muzičke stolice.
Krug stolica. Muzika svira. Noge se kreću u ritmu, pogledi tragaju. Muzika staje. Jedna stolica manje. Neko ostaje da stoji. Krug za krugom, dok ne ostane samo jedan. Jedan pobednik. Mnogo gubitnika.

Moj osmeh bledi.
Zašto igramo igre u kojima gubitak jednog znači pobedu drugog?

Sećam se koliko mi je bilo teško da zauzmem stolicu samo za sebe. Osećala sam tugu drugih. Ali i njihovu ambiciju, borbeni duh, opsednutost sobom.
Ja sam bila ona koja je delila stolicu sa nekim – sedela na ivici, ni unutra ni napolju. Napola u igri, napola izbačena.

Ne iz slabosti. Ne iz hrabrosti. Već iz straha od onoga što bi značilo zaista zauzeti svoje mesto.

Da li sam bila pobednica? Gubitnica? Ili oboje?

Možda je upravo to ono što nas sputava – strah da zauzmemo svoje mesto. Jer verujemo da uvek mora postojati ili – ili.Pobeda ili poraz. Uspeh ili neuspeh.

Ali šta ako nikada nije bilo reči o stolici?
Šta ako je sve bilo samo o igri?